Sećam se dobro, leta moga sedamnaestoga, sedim ja zavaljen u staru pocepanu fotelju, jedem mamine kolačiće, pijuckam kafu i razmišljam o školskim obavezama koje me čekaju toga dana. Odjednom mi se učini neki bljesak.

Potpuno sam neraspoložen, nervozan i pun neke negativne energije. Otac i mati viču, prepiru se oko nekih računa i namirnica. Telefon odzvanja, gomile poruka i obaveštenja pristižu, a neki veliki plavi ljudi čekaju svoj trenutak da se pojave.

Situacija se odjednom smirila, sve je postalo jako tiho. Začuđen ovim, ustajem iz fotelje, koja škripnu, ali ne promeni novonastalo stanje. Izlazim iz svog doma i imam šta da vidim – grad je drugačiji, vazduh je drugačiji, ljudi su drugačiji. Šetam se tako ja i gledam nepoznata lica. Namrgođena, ljuta, umorna, nervozna i uplašena. Iako zbunjen ovom situacijom, na put mi nailazi jedan starac. On mi priča kako je njihov kraj u opasnosti, kako kroz koji dan treba da prođu neka velika, nevidljiva, opasna bića, koja bi ih uništila. Od ovog starca, koji lukavo izbeže da mi kaže svoje ime, saznao sam mnogo o tom narodu. Imaju svoga vođu, svoju politiku, svoja udruženja, a takođe sam saznao i da nisu sva lica onakva kakva sam u početku zapazio.

Trebalo je nešto da se preduzme, trebalo je da se spase. Narod je bio izdržljiv i uporan, ali ne i složan. Jedni su bili za, drugi protiv vođine ideje. Treći su se pak molili nekom zamišljenom liku da ih spasi, a ovi drugi ih ismejavali. Sledeći su protestovali, a neki izvršavali pomno naređenja koja im se kažu. Neki tamo su se čak i krili po svojim snabdivalištima, a neki kršili i najstrožija pravila. Da ne nabrajam dalje… Međutim, od nekih, bar na reč, učenih ljudi, saznao sam da ni u ostalim krajevima koja su i hiljadama kilometara udaljena od njih nije drugačija situacija.

Kako sam od samog početka bio sa onim starcem, najednom se zajedno sa njim nađoh u nekoj prostoriji, gde je bilo puno naroda na jednom mestu. „Ovo su poglavice!“ – reče mi starac. Govorili su satima. Predlagali ideje i mere zaštite od nemani koja ih je zadesila, ali nikako se ne dogovoriše šta će i kako će. Iz mog ugla, poglavice su narodu plasirale najneverovatnije stvari. Od taktičkog navođenja naroda u finansijski trošak, do totalne zabrane izlaska.

Zanimljivo, među ljudima se ni o čemu drugom nije govorilo. Do skoro su slavili, provodili se, smejali se, razgovarali o svemu i svačemu, pa čak i tugovali za neostvarenim snovima – govori meni opet starac. Iako sam prisustvovao i tom njihovom „veću“ niko nije primetio novo lice u okolini. Svi su bili preokupirani situacijom i svojim principima. A prođoše i tih nekoliko dana, nad grad se nadvi neka crna, gusta magla. Osetih kako dolazi do mene i odjednom se cimnuh.

Ali, to je ipak bio moj otac. Probudio me. Pogledah levo, desno – ista situacija. Napolju sirene i čudni glasovi, na televiziji prepirka, a u sobi sada tajac. Čak se i kafa ohladila, a kolačići nestali. Ovo me je navelo da razmislim još jednom o svom čudnom putovanju u neki takođe čudan narod, a mogu vam reći da i dalje razmišljam i tumačim šta se dešava u ovom našem, ne tako malom, svetu…