Šapa zveri, simbolički crtež na prvom izdanju „Kore“, upućuje nas da ćemo, ako „zagrebemo“ ovu „ovojnicu“ otkriti dubinu stvari, zbivanja, uopšteno – života. Ova zbirka pesama peva o onome što je daleko u nama, predelima naših misli i života, popisuje sve što život čini, peva o opsednutoj vedrini, a ovo su ujedno naslovi ciklusa pesničke zbirke Vaska Pope. Objavljena 1953. godine, donela je nov način pevanja, preokret u srpskoj poeziji dvadesetoga veka i bogatstvo neobičnih kovanica i stihova. Rame uz rame sa Miodragom Pavlovićem i Stevanom Raičkovićem, Vaska Popu i njegovu pesničku zbirku „Kora“ možemo smatrati vesnikom savremene poezije.

Prvi ciklus ove zbirke, „Opsednuta vedrina“, ispevan je u prvom licu jednine i kazuje nam o duhovnoj stvarnosti lirskog subjekta koga možemo nazvati tragaocem, sklonom rizicima i opasnostima, svim čulima okrenutim ka neznanim predelima sveta ka kojima svim silama hrli. Poznanstvo, razgovor, odjek, odlazak i putovanje glavni su motivi pesama ovog ciklusa, ujedno i njihovi nazivi. Modri svod nad glavom lirskog subjekta zanosi ga, budi u njemu i želju da ga dosegne, i slutnju i strah, mešavinu stvarnosti i sna: „vidim, ne sanjam.“

U pesmi „Razgovor“ lirski subjekat se obraća „ponornici svojoj“ koja ga nagoni da napusti obale, sunce i mir, i da luta, ne znajući hoće li stići do cilja. To traganje mu stvara veliku bol, ali i nadu. Gvozdena jabuka, simbol saznanja u istoimenoj pesmi, udara u pesnikovo teme i ruši njegov mir, uznemirava celu njegovu utrobu, rastočava njegov mozak, aon se „uvlači u svoju kožu“; tavanica mu se čini niskom, zato probija sve zidove i kreće put opsenute vedrine. Ne pomera se sa mesta, ali više kao da nije u stvarnosti; sada ga talasi znatiželje nose daleko. Putuje do dna ponora. Putuje ka sebi.

U pesmama ciklusa „Predeli“ svaki motiv dobija simbolično značenje: pepeljara predstavlja naizgled pronađen mir, ali u njoj se još nazire žar; čiviluk i pohabani okovratnici simboliziju dugo traganje koje se na tren zaustavilo, umor koji viri kroz „prste sutona“, zaborav i misli kojima se sklapaju krila, skupljanje snage za novo traganje. Poslednja pesma ovog ciklusa, „U osmehu“, nagoveštava da se „u uglu usana pojavio zlatan zrak“, da će gromovi razbiti naizgled pronađeni mir, i da je lirski subjekat spreman za novo traganje.

Nakon čitavog spiska pesama kao što su „Patka“, „Konj“, „Magarac“, „Svinja“, „Maslačak“, „Kesten“, „Mahovina“, završava se putovanje kroz stvarnost i u pesmi „Belutak“, poslednjoj u ciklusu, pojavljuje se „damar slučaja“ i mesec koji se smeši i koji nagoveštava nebeske daljine i hodanje ka njima.

Pesnički ciklus „Daleko u nama“ donosi sasvim drugačiju priču: suština života je u ljubavi, a njeno carstvo je duboko u nama, u našem srcu i osećanjima. Ponovo dolazi do reči intimno pesnikovo ja, ali ono sada ne traga za svetom izvan sebe, već u sebi. Pesnik nam otkriva moć ljubavi koja je toliko velika da nas uvlači u njen vrtlog i zauvek nas u njemu zadržava. Ispunjava nas, utiče da postanemo nezainteresovani za sve, osim za nju. Ljubav postaje naša jedina duhovna realnost, toliko snažna da postaje i naš jedini svet, stvaran i snažan, sam sebi dovoljan. To je svet psihološke sigurnosti i vedrine. Upoređujući ovaj ciklus sa „Opsednutom vedrinom“, možemo istaći da Vasko Popa, zapravo, svojom pesničkom zbirkom definiše čoveka u njegovoj suštini: on je u oba pravca rasprostrat, ka svojim duhovnim potrebama i ka stvarnosti. Na oba mesta traži ispunjenje:

„Dižemo ruke

Ulica se u nebo penje

Obaramo poglede

Krovovi u zemlju silaze.“

Tražimo svet po našoj meri, ali on nam se učini drugačijim kada izaberemo nebo i zemlju. Pokušavamo da ga spojimo, i da protivrečnosti izmirimo. To ćemo učiniti ljubavlju. Snaga ljubavi nosi i ushićenje što se sama njena reč može čuti do neba.

Ljubavi prema ženi posvećeni su brojni stihovi „Kore“, a zajedničko svima je da je ona poput božanstva: da nije njenih očiju, ne bi bilo neba; na nebu njenih reči sunce ne zalazi; bez njenih pogleda pesnik je reka koju su napustile obale. Najlepša „odora“ žene je pesma. „Tišini bih te oteo/ u pesmu da te oblačim“, piše Vasko Popa, ukazujući na veliku ljubav ka svom jedinom božanstvu, ženi. Nju je pronašao na zlatnoj visoravni svojih osećanja, sa njom plovi „obroncima plavim“. Pa se za trenutak osvešćuje od opijenosti, jer život se ne sastoji samo od sjaja, već i od senki: „rđa se hvata/ na rubovima našeg smeha.“

Postoji nešto preteće, što može da pomuti ljubav, nešto između sumnje i straha, ali pesnik se nada, daleko od „Nepočin-polja“ na kome ljubav prebiva. Svi ovi stihovi izražavaju predanost ljubavi, nežnost i jedinstvenost bića kome su posvećeni. Oni slave ljubav. Kao u petrarkističkim stihovima, i ovde se pominju osmeh, senka, oči, dlanovi, pogled, usne, ruke. Njeni dlanovi „obasjavaju naše dve zamišljene grudve zemlje/ kad sunce kasni.“ Njene ruke su personifikovane, one sanjaju, cvetaju, iz tih dlanova struji život. Vasko Popa potvrđuje da je čovek potpun tek u ljubavi, zaštićen vezom koju ljubav stvara. Svih trideset pesama su tematski povezane, i kao da sačinjavaju poemu ispevanu u slavu ljubavi.

Ovaj ciklus zatvara knjigu, ali ne završava pesnikov put potrage za staništem izvan sebe, za dubinama neba i nekim novim zavičajnim predelima. Ponovo „svet na pragu srca stoji“, ponovo će pesnik nakon predaha krenuti u novo traganje između „Nepočin- polja“ i „Uspravne zemlje“, bez nagoveštaja kraja putovanja.