“Ne pomaze mi pamet - a eto, pomaze djavo!” je citat iz jednog od najistaknutijih dela Fjodora Dostojevskog, ,,Zlocin i kazna” koji me je naveo na dubokoumno razmisljanje o delima glavnog junaka, Raskoljnikova. Uvek sam se pitao, kako se neko oseca kada pocini zlocin, da li ga grize savest ili postane previse paranoican? Roman ,,Zlocin i kazna” je kriminalisticki, a takodje i psihicki roman koji mi je u svakom trenutku citanja budio jezu i jos vece interesovanje za nastavak romana.

Glavni lik, Raskoljnikov, je siromasni student koji zivi u malom i skučenom stanu. Uprkos njegovom materijalnom stanju, on je pametna, promisljena, razumna i inteligentna licnost. Zivi samackim zivotom i jedva sastavlja kraj s krajem.

Do preokreta u njegovom zivotu dolazi kada on u glavi razvija teoriju o ubistvu starice, Aljone Ivanovne koja je bila bogata i bezobrazna zelenasica. Na ideju ubistva dolazi kada primi pismo od majke gde mu ona saopstava da njegova sestra, Dunja, verila kako bi poboljsala finansijsku situaciju porodice iako ne voli tog coveka. Ovde se vidi kolika je Dunjina spremnost i hrabrost da se zrtvuje za svoju porodicu uprskos nesrecnom zivotu sa covekom kog ne voli. Taj trenutak je presudan za Raskoljnika, koji moze da pomogne sestru i svojoh porodici jedino ako uzme ogromnu svotu novca. Raskoljnik je bio svestan da to ne moze da postigne na posten nacin i u toj situaciji shvata da je najbolje resenje da ubije staricu zbog novca.

Ideja o ubijanju Aljone se kod Raskoljnikova javila i pre majcinog pisma, nakon sto je otisao kod nje da zalozi svoj sat, a po povratku kuci cuo i tu ideju u kafani. U opisu dana pred zlocin, Raskoljnikov se oseca kao da ga prema tom zlocinu vodi neka natprirodna sila, a isto tako ce biti opisan i sam čin zlocina.

Ubija Ivanovnu i njenu sestru Lizavetu potpuno smireno i hladno, kao sto sam vec naglasio, ubistvo je opisano recima kao da ga neka natprirodna sila vodi tokom celog tog čina. Nakon ubistva odlazi i sakriva sve sto je ukrao, ali je njegovo ponasanje cudno, a takodje i njegovi motivi za ubistvo. Iako je po njegovoj teoriji, Raskoljnikov opravdavao ovo ubistvo zato sto je ubio staricu koja je vec mnogo zla ucinila, nakon ubista se bori sa razlicitim krizama psihickog stanja. Po mom misljenju, to je ustvari i njegova najveca kazna. Od njegove promisljenosti pre ubistva, sad su ostali samo nelogicni i opasni postupci koje je radio. Kada ga policija pozove zbog neplacene kirije, kod njega se radja neverovatan strah, a na prvom pominjanju ubistva se onesvestio. S jedne strane, sam taj strah, dokazuje da nije ustvari bio spreman za to ubistvo i da ce se kroz ceo njegov zivot prožimati strah da ga ne nadju. Iako strah ne predstavlja nikakvu kaznu, dovoljno je velika kazna to sto izaziva psihicka uzburkivanja i paranoju. On polako ludi, sanja stalno sta se desilo tog dana i jedan od najstrasnijih snova je kada sanja staricu koju udara sekirom, a ona mu se smeje u lice. Njen smeh ustvari u njemu podsvesno budi cinjenicu da on ne moze da se nosi sa tim ubistvom, njegove slabosti i nesigurnost. Na kraju, odlucuje da prizna zlocin policiji i odlazi u zatvor.

Roman je prožet dubokim osecanjima, uzburkanim unutrasnjim zivotom glavnog lika i pomalo jezivom tematikom. Po mom misljenju, njegova najmanja kazna je ta sto je nakon priznavanja ubistva lisen smrtne kazne i osudjen na 7 godine zatvora u Sibiru. Smatram da je za coveka najgore kad nije psihicki stabilan, sumnja u svoju licnost i ponasa se labilno, a na sve to, jos zivi u strahu.