Ствар која нама, људима, никада неће бити јасна је живот. Превише је чудно и тужно што га добијамо. Имамо га само једном, и за време тог једног живота морамо се трудити да правимо праве одлуке, уколико некад погрешимо, он не гњи даље, али не нас некад искоштати.

Тренутно се налазим у осмом разреду основне школе. Спрема се доба када ћу морати да донесем своју прву, јако важну одлуку у животу. У случају да сада изаберем погрешну школу, можда ће ме у даљем раду у животу мало коштати. Док пишем своја осећања сада и размишљам коју ћу школу уписати, надолазе ми осећања од дана када сам први пут закорачила у ову школу. Те 2010. године ме је било страх од ње, нисам знала какво ће то искуство бити и да ли ћу у њој бити срећна. Плашила сам се да нећу ништа разумети и да нећу имати пријатеље. Када сам закорачила у учионицу свог одељења, дубоко сам удахнула и сетила се маминих савета. Увек ми је говорила: „Не брини, деца воле да се друже са тобом, све ће доћи на своје“. Та реченица ми је мало утолила страх. Сада, када се растајемо, учитељици која ме је научила да читам, пишем, рачунам бих само рекла довиђења него и једно велико хвала. Пред поласком у пети разред где ме је много тога плашило, знала сам да не треба да бринем јер смо ми још увек деца. Још много тога треба научити и много одрасти. Ја сам мало сазрела, али мислим да смо сви ми стали на своје ноге и осећали се поносно на све што смо урадили када се осврнемо и погледамо наш живот. Моје искуство од петог до осмог разреда је било добро. Боље него што сам очекивала. Наравно, током сваког школовања има нервирања, неуспеха, бола, непријатних тренутака, али се то на крају среди. Срећна сам што ћу ускоро напустити ову школу, жељна стицања нових знања, али све се одједном понесе све знање, вештине и културу којој су ме наставници ове школе научили. Помало сам тужна што напуштам неке пријатеље. С обзиром да се ближи тај коначни дан, желела бих да се захвалим свим наставницима. Јесу нас некад мало сурово оцењивали, али сада знам да је то за наше добро. Без тога нећемо моћи сутра да се боримо за нешто што желимо. С тога, хвала Вам!

Седећи у овој учионици, пишући ову реченицу на крају и када се осврнем назад јако сам задовољна за све што сам постигла за ових осам година. Увек морате знати да је ово јако сложно. Вама наставнице хвала, јер без Вас не бих могла овако лепо да се изражавам, не бих знала ништа о свом матерњем језику. Надам се да је ово било довољно за сваки проведени дан у овој школи.