Сам чин прељубе као и чин самоубиства је директно ругање Богу и таква особа мора бити окарактерисана као грешница.Међутим да ли увек мора тако да буде?Да ли је некад боље следити срце? Лик Ане нас доводи на управо таква размишљања сама њена комплексност личности нам брише слику грешнице и показује жену која се бори за љубав.Али какву је то љубав Ана желела и да ли је на крају пронашла? Ако покушамо да уђемо у дубину Аниног срца и ума верујем да ћемо наићи на многе збуњујуће ствари јер сам њен лик представља “лавиринт”. Жена каква је била Ана није могла да се задовољи мирним животом поред старијег сапутника Карењина.Њен немир и незадовољство сопстевним животом је само буктало.Тражила је страст трагала је за неким ко ће је пратити у њеним лудоријама и њеном схватању животу.Одлазећи за Москву није ни слутила да ће њен живот добити нови смисао да ће наћи особу себи равну у сваком погледу да ће јој тако јако срце заиграти и да се неће смирити све док га сама не угаси.Заборављајући да је мајка да је жена,упушта се у авантуру с Вронским.

И опет долазимо до тога да ли је осудити или покушати да разумемо њену жеђ за љубављу.Она је жена која због љубави се одриче свега гази по својој и мужевљевој части и достојанству и такву храброст и борбу треба поштовати.Али она је заборавила на кључну ствар,заборавила је да је мајка.Погазивши такву моралну норму начинивши прељубу улази у вртлог где нема стајања.Један од кључних тренутака је сигурно и разговор са Карењином и Вронским у болести где се она каје,каје се за све што је урадила жели чак и ако оздрави да се врати мужу. Али касно,јер и ако памет каже једно срце каже друго.А она се пустила да је води срце. Одлази с Вронским у Италију и након повратка прорадила је грижа савест пролази кроз неописив бол.Јавља се страх да је Вронски не воли довољно.Јер се она одрекла свега а он није, такорећи наставио је да живи како је и живео.

I onda je rekao:

Evo neki citat….

То њу тишти и погађа.Сусрет са сином само је била кап која је прелила чашу,рекавши му да га је напустила. У тренуцима када се нашла у паклу из тог пакла види само један излаз,самоубиство.Још један грех.Може се рећи да је прорадила нека тамна страна у њој да је решила да казни Вронског да казни све који је осуђују да га казни тако што ће се убити да би га повредила,али и да би окончала пакао од живота који зна да је сама створила. На крају се баца под воз у тим тренуцима зна да је погрешила и каје се али готово је,завршила је са самом собом.Јер за собом оставља децу,мужа и љубав свог живота. Да ли је Ана била само једна несрећна жена или грешница ми јој не можемо судити.Ако јој пресудимо и кажемо: “Јесте крива је грешна је”! Осудићемо љубав.Исто тако не можемо ни рећи да је била само несрећна жена јер прекршивши и морална и Божја начела не може бити ништа друго но грешница. Али можемо извући поуку,да ипак не смемо срљати у живот како нам срце каже да морамо да станемо некад чврсто на земљу и добро размислимо о свему о сваком нашем кораку и последицама.

Јер како Лав Николајевич Толстој каже: “Каква ће бити судбина човекова зависи од тога како он у мислима види свој живот”.