Čujemo samo mali deo zvučnog frekventnog opsega; još manji deo elektromagnetnog spektra vidimo, tepajući mu – svetlost; dodir pauka nećemo ni osetiti, dodir pak strele ili metka u letu poništiće naše jeste; uživamo u bezbroj ukusa i mirisa, za još toliko bar ne znamo ni da postoji; mozak i njegove talase gotovo da ne koristimo; pa ipak kličemo: „Život je lep!“

Ako je verovati čulima i svesti biće da je svet predivan krajolik. A, ko zna…? Možda je ovo najneuglednije mesto na vaseljenskom šaru, a mi nesrećnici ga pojmimo samo onako kako Tvorac hoće… jedna velika obmana! Možda i ovaj naš svet danas ima neograničeni broj realnosti. Kako ja da znam koja je realnost prava i kako da kažem da realno sagledavam svet oko sebe kad je i ta sama realnost stvar konvencije. Ljudi su se dogovorili kako svet izgleda i to proglasili za realnost. Možda ludi, i nisu ludi. Možda samo realnost ne vide konvencionalnim očima. A mi konvencionalisti smo ih proglasili ludima.

Znam šta je sistem vrednosti i realna, pardon, dogovorena slika stvarnosti i u skladu sa njom se i ponašam i sagledavam svet oko sebe. Disciplinovani sam član društva. Ali zamislimo na trenutak samo da ja ne vidim nebo već kupolu nad nama, da ne vidim pandemiju, već medijski napumpanu histeriju, da Tito nije u Kući cveća, da nema boja u prirodi, da…

Nisam li ja lečka lud? Za konvencionaliste – da. A možda sam ketman?

I gde je tu jedna realnost koju bih ja trebalo da vidim?